Naslov bloga: A kako je vama počelo jutro?
Sunce svojim sjajem još nije ni planiralo da obasja svet.
Krenuo sam na posao mrakom jutra koje je obecavalo sjajan, fin dan. Vremenska prognoza dobra. Na radiju Neverne Bebe i jedna od njihovih veselih pesama. Prijatan glas voditeljke...
Negde na Novom Beogradu, nešto pre autobuske stanice GSP-a, na ivici kolovoza, žena energično maše. Čini se da je veoma uzbuđena, u žurbi.
Nemam običaj da primam stopere, još od kada mi je stari auto stao a niko da pomogne, a i ljudi, valjda iz zahvalnosti, imaju običaj da pričaju bez prestanka, ne birajući teme niti razmišljajući da li me zanima politička situacija u zemlji i inostranstvu u šest ujutro... Ali, ajde...
Elem, stadoh pred ženom i ugasih radio. Otvaram prozor, misleći da je pitam dokle ide.
Umesto toga, žena otvara vrata, uskače u sedište i sva zadihana mi reče:
- Dobro gde si do sada? Znaš li koliko te čekam? Hoćeš da zakasnim? I nemoj da mi pričaš kako nije hteo da upali, znam ja dobro da si se zavukao u kupatilo... A lepo sam ti rekla da neću da te čekam... A, čekaj, čekaj, još će mo mi da popričamo o tebi i tvom ponašanju...
Htedoh da što-šta prozborim dok smo se vozili, ali me ona prekide:
- Skreni ovde? Jesi li normalan? Hoćeš da me voziš po pola grada? Aaaaa, samo da dođem kući, videćeš ti svog boga...
Skrenuh gde mi je rekla, pogledajući zajapureno lice zahuktale žene, nisam žurio a i nije mi nešto van putanje, Nisam se naljutio, nisam ni stigao, valjda razmišljajući šta joj se desilo, a i bio sam tako dobro raspoložen...
U tom trenutku zazvoni joj telefon...
- Molim? Šta? Čekaj, gde si ti? - spušta mobilni u krilo, preko povelike tašne po kojoj je počela da pretura.
Negde, iz tog omanjeg džaka, izvadi naočare sa staklima oblika omanjih teglica, poput onih za feferone...
Pogleda me... Glas iz telefona je urlao nešto nerazumljivo običnom čoveku, to jest meni.
- Ko si sad pa ti? Stani ovde. Stani ovde odmah, kad sam rekla...
Stao sam.
- Naravno da sam krenula kad sam te čekala ko budala, znaš da kod očnog ne smem da kasnim. Dobro, slušaj ja sam kod...
Dalje nisam čuo, već je izašla iz auta i zalupila vratima...
Gledao sam neko vreme debeljuškastu, energičnu ženu kako maše rukama i viče nešto, malo udaljena od auta.
Onda se okrenula prema meni i malo se sagnuvši, poče snažno da mi maše rukom u smislu: -ajde...idi, šta zveraš.
Nešto me nateralo da zavrtim glavom i nasmešim se.
Nastavio sam putem... Idem na posao... :)