Naslov bloga:
Sve suze sveta sprala je kiša. Na kraju nisi ni siguran
da si uopšte plakao, niti da si dno dotakao...
...a nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laž
I vratio se svojim starim stazama...
Ali ni svi peroni sveta me ni malo nisu promenili:
i dalje isti blejer iz bloka, uvek mastarskog oka,
nikad izvan svog toka... mikrofon i dalje rokam na putu do doka luke sreće.
I dan je taj što me vara, plavetnilo neba misli skreće.
...a onda padne noć, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim:
sitnice, ponos, inati neće mi dati da pratim trag - a znam:
sve je ništa, slomiću kazaljke, vreme će stati,
kosmos će čekati! ...da samo umem da te vratim!!!
Tražim te, sanjam te pijanim očima, u noćima, u tuđim licima,
u stanovnicima nekih drugih svetova - gde je naš?
Mičem usnama bez glasa dok pada zaborava plašt...
Ćutim jer znam da znaš. Uvek si znala ! Ti...
Jedina moja, tebi koja odavno nisi jedina:
svaka sekunda kao godina, al' barem znam na čemu sam,
i barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima
iako te kad sam sami dalje oblikujem od oblaka dima!
...i kroz paučinu vraćam dane kad smo ti i ja još bili tim
oprosti što nemam snage da te slažem da ti želim sreću sa njim
a i šta će ti to od mene? Sve uspomene s kaputa stresi,
samo budi to što jesi, tu gde si ... šta god da se desi,
ti budi oke i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga voliš a mrziš, kad mrziš a voliši lomiš se da izdržiš...
Ostaje nada da će nekad negde neko hteti da shvati
mene.. moja lutanja, masšanja i sanjanja i znati da ih prati
i ko zna... možda jednom nađes me, tamo gde prestajem ja
gde počinjes ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi...
...ali srešćes samo stranca, slučajnog prolaznika i pogled leden...
...iako te je taj neznanac nekada voleo više od sebe.