Čekaj, ona? Ona nije bila ništa posebno.
Svakako, umela je da se smeje kad joj je vetar mrsio kosu, i umela je da pleše dok joj kapi kiše umivaju lice i nije umela da sakrije onaj dečiji osmeh kada su joj se prve pahulje uplele u kosu.
I, da.. umela je naglas da kaže svaku misao i nije umela da krije tajne od mene, nikada.. A nije baš ni bežala od vređanja.. Bila je jedna od retkih koja je mogla b
ez ustručvanja da mi kaže kad sam kreten.
I sećam se da je večito ignorisala sve što su drugi voleli, i da je stalno tražila da voli ono što drugi nisu ni primećivali.Stalno je bila zaljubljenik u jutranju rosu, u sunčeve zrake koji su se tek probili kroz oblake i u muziku koju su rano ujutru puštali na radiju. Govorila je da muzika tad najlepše zvuči, i da je jedino tada slušamo srcem..
I volela je da sanjari na nekim dosadnim časovima..
I da čita. Sećam se kako je gutala knjige, jednu za drugom..
I kako je stalno vezala kosu u onaj opušten rep i kako se retko kad šminkala i kako joj je osmeh uvek bio nekako preširok.
I sećam se kako sam u tim trenucima mislio na to kako je najlepša. I kako nisam mogao da verujem koliko sam srećan što mogu da budem u njenom društvu. I kako se divno smejala kad kažem neku glupu, otrcanu šalu i pogledam u njenom pravcu.
Ma, da.. Bila je ona sasvim obična.
Samo je to đavolski dobro krila.