Naslov bloga: Generacija preživelih

Mi,malo stariji koji imamo po četrdeset i plus godina, da mi, koji smo oformili svoje porodice, pa možda i postali dede i babe, mi smo rodjeni u jednoj zemlji koja više ne postoji. Rodili smo se i učili su nas nekim vrednostima koji su nestajali kako smo odrastali. Rodjeni smo i odrastali u vreme radnih akcija,širenja bratstva i jedinstva u jednoj zemlji koja se protezala od Vardara do Triglava. Gledali smo ratne filmovi domaće proizvodnje, navijali za Valtera,Boška Buha i naravno da partizani pobiju omražene nemce i vrate nam našu zemlju.Izlazili smo napolje, igrali se sa društvom, vraćali kući umazani i prljavi i uživali uz kaubojske filmove. Kasnije smo imali diskoteke i prve simpatije i sve to uz obavezno vraćanje kući do 22.00. I taman kad smo zavrsili školu odjednom se sve raspalo. Raspala se zemlja u kojoj smo živeli, ratovi su bili posvuda, nestašica, embarga, nemanje posla. Mrzeli smo ljude sa kojima smo živeli u istoj zemlji. Ali ratovi su prosli nestašice su nestale, embargo se podigao, a mi smo preživeli. Mada je nestalo bratstvo i jedinstvo ipak smo mi na ovim prostorima Brdovitog Balkana naučili da živimo zajedno, jer ipak smo ostali i preživeli. Onda su dosli novi potresi, poplave, požari, a mi smo pružali ruke jedni drugima i izvlačili se iz nevolja. Nije nam trebalo puno,navikli smo da nemamo puno i opet smo preživeli. Snalazili se kako znamo i umemo, radili smo bilo šta da bi stvorili egzistenciju u opet smo preživeli.

I sada nas je napao virus. I opet nestašice i zabrane kretanja, opet otpuštanja i nestašica radnih mesta, opet sve nanovo. Zatvoreni kući, okrećemo se svojoj familiji, zovemo prijatelje i rodbinu rasutu svuda po svetu sa jednim jedinim pitanjem, dali su svi dobro.Dali su zdravi? I opet ćemo,  nadam se, preživeti. Do nekog sledećeg problema, do sledeće nestašice, do sledećeg zatvaranja granica. Ali sta god da se desi, ne mogu nam zatvoriti dušu. Ne mogu zatvoriti nas. Jer šta god se desilo - mi smo ipak generacija preživelih.