Naslov bloga:

Zašto se ne diviš lepoti ruže kao ostali? Zašto se nasmeješ i pogledaš u Sunce kada ono iznenada jos više zasija, a ostali sklanjaju pogled od njegovog sjaja?
Zašto kada je najveća oluja i grmi ti izlaziš iz kuće i kisneš? Zašto noću izlaziš i pričas Mesecu?
Zašto….

Čovek ih prekida odgovarajući:

Ruža je lepa, ali nikada niste videli Onu koja je posadila tu ružu. Nikada niste osetili dodir ruku koje su razgrnule zemlju da bi ubacili seme ruže kojoj se sada vi divite. Niste osetili ljubav kojom je ta ruža negovana. Niste videli lice, osmeh, nežnost… One od koje je ruža naučila tajnu lepote, čistoće, nežnosti…

Sunce greje i obasava svako biće na planeti. Sunce vidi i Nju. Vidi najdivnije ljudsko biće. Svaki put kada Sunce vidi njenu sreću, osmeh, ljubav… onda još jače zasija, jer se raduje uz Nju. Zar mislite da bih propustio da vidim njenu sreću, pa makar izgubio vid? Njen osmeh, sreća, radost…. to je sve moje.

Oluja na koju izlazim nije ništa u odnosu na strah da je Ona negde sama i drhti. Kada izađem šaljem joj svu moju hrabrost, svu moju ljubav, šaljem joj misli koje samo Ona sme da zna.

Noću pričam Mesecu sve želje, snove, nade… Pa u svitanje kada bude sretao Sunce neka sve ispriča. Neka onda Sunce jutrom svojim prvim zracima pomiluje Njeno lice i prenese joj moje reči.

Za sva ostala pitanja koja ste imali morao bih vas pustiti u moje snove. Mojim snovima samo Ona ima pristup.

A vašim snovima…. ima li ko pristup?