Naslov bloga: Sitna crevca
Ja je pitao „je l’da dođem po tebe u sedam“, ona rekla „doći ću sama, daj mi adresu“. Posle pet minuta me zove i kaže „’ajde dođi po mene“, ja kažem „neću“ mada sam se više šalio. Onda mi je objasnila da joj šala nije prijala, pa sam se izvinio.
Naravno da sam otišao po nju, ali da me ubiješ – pojma nemam šta me je povuklo da je pitam „šta izvodiš, devojko?“ Minut ćutanja, sledio sam se čim sam to izgovorio… nekako obazrivo mi je objasnila da se kratko poznajemo, i da se nije dovoljno opustila u mom društvu, pa tako ne može da ima puno poverenje… kaže, rekla je da će doći sama kako bih joj rekao adresu, da proveri da je ne odvedem na neko „jeftino mesto“. Realno, u pravu je, videli smo se par puta, kako bi mogla da zna u kom sam fazonu?! Kaže, kad sam joj rekao, shvatila je da je mesto ok, pa me je pozvala i rekla da ipak dođem.
Majstorski sam odigrao ono sa polumrakom, stočiću-postavi-se, vinom i kristalnim čašama, obožavam zvuk koji proizvedu kad se kucnu, njoj pogled nekako vrluda, pitam je da li je uvek neodlučna…
Tu mi je zapravo otvorila oči. Zamisli, kaže, da je svako od nas dvoje jedno ostrvo komunikacije, sastavljeno od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Prošlost nam je sastavljena od programa iz detinjstva i od iskustva. Sadašnjost od nivoa stresa, uglavnom. Budućnost – od želja i pretpostavki. I naše razumevanje zavisi od toga koliko se naša „ostrva komunikacije“ poklapaju. A mi to uglavnom i ne znamo, samo se sa nekim slažemo, a sa nekim nikako… Evo, nas dvoje konkretno, šta god jedno izgovori, ovo drugo shvati pogrešno. Realno, rasli smo u različitom okruženju, radimo različite stvari, različiti su nam planovi. Hm, zvuči sasvim jasno – ali… mogli bismo da počnemo da gradimo „most“?
Logično, tu tezu sam podigao na malo viši nivo: nije dokazano da je svet u kome živimo zaista trodimenzionalan, mnogo je dimenzija koje čekaju da budu istražene. Pretpostavlja se čak i da postoje paralelni univerzumi, možda su svetovi naših duša baš u njima smešteni, a da ih nismo ni svesni? Možda bi se time mogli objasniti univerzumi jednog Dostojevskog, Hesea, Murakamija…? Ko zna koliko mi u sebi univerzuma imamo? Ali verujem da bismo, ako se jako koncentrišemo, mogli da ih u sebi pronađemo i osetimo, pa čak i da se njima dodirnemo…?
—————–
Ništa, eno je tamo za stolom, raščlanjava univerzume na sitna crevca, a ja došao u klonju da ti pošaljem poruku. Vidi, Džoni, mislio sam ovako: sad je devet i dva’es, ako se ne skine do deset, stižem na pivo do pola jedanaes’, a?