Naslov bloga: ЉУБАВ ЈЕДНЕ МАЈКЕ
ЉУБАВ ЈЕДНЕ МАЈКЕ
Моја мајка је имала само једно око. Мрзео сам је... била је срамота за нас. У нашој школи она је спремала храну за ученике и учитеље.
Једног дана док сам још био у тој основној школи моја мајка је ушла у мој разред да ме поздра ви. Било ме је тако срам. Како ми је то могла учинити? Игнорирао сам је, упутио сам јој поглед пун мржње и побегао. Касније су ми се пријатељи из разреда подругивали – Фуј, твоја мајка има само једно око!
Пропадао сам у земљу и желео да моја мајка једноставно нестане... Кад сам је опет видео устао сам и рекао јој – Ако од мене будеш правилала предмет исмевања боље ти је да умреш!
Моја мајка није ништа одговорила...
Нисам застао нити тренутка да размислим о томе што сам јој рекао, био сам толико пун љутње у себи. Био сам незаинтересован за њене осећаје... Желео сам отићи из куће и никад више ништа имати с њом.
У каснијем животу сам учио пуно и тешко. Тако да са добио шансу да одем у на студије... Посрећило ми се. Оженио сам се, купио сам кућу и добио своју властиту децу. Био сам срећан са својим животом, са својом децом и свим око себе мада сам наставио живети у страној земљи.
Али једног дана, моја мајка је дошла да ме посети... Она ме није виђела годинама нити је икад виђела своје унуке. Појавила се на вратима. Моја деца су је почела исмевати. Ја сам се издрао на њу зато што се само тако појавила, непозвана. Драо сам се на њу – Како си се усудила доћи до моје куће и плашити ми децу? Гони се одавде, одмах!
Моја мајка је само тихо одговорила – Опростите, мора да сам погријешила кућу – и нестала...
И онда, једног дана, након неколико година, писмо је досло до моје куће. Позван сам назад у свој родни крај ради годишњице матуре. Слагао сам жени да морам ићи на пословни пут. После прославе, из неке радозналости, свратио сам до нашег старог дома. Кад су ме виђели, суседи су ми рекли да је умрла. Ни једну сузу нисам пустио. Предали су ми једно писмо за које су рекли да је од ње...
Мој Драги Сине,
Мислила сам на тебе све вријеме.
Опрости што сам дошла до твоје куће и преплашила твоју децу.
Било ми је драго кад сам чула да си успио у животу и да ћеш доћи на прославу овамо.
Ја можда нећу моћи ни изићи из кревета да те видим.
Жао ми је што сам ти увек била терет и срамота.
Видиш, када си био дете догодила се једна несрећа у којој си изгубио једно око.
Као мајка, нисам могла поднети да одрасташ без једног ока.
Доктори су те прегледали и рекли ми да је могуће.
Ја сам ти онда дала једно своје...
Била сам тако поносна да знам да мој син види свијет за мене, с тим оком.