Naslov bloga:
Taj dan.... Tad je sve pocelo...
Mogu li da dodirnem tvoje lice...? Smem li da pridem kapiji tvoje duše? Volja mi je jaka, cvrsta, odvažna, spremna, ali... tvoja pomoc je ono što mi zaista treba... Jer bez nje ne mogu proci te cudesne kapije i zagledati se u dubinu jezera iskrenosti. Da li ja ležim u njemu, ili je tu nešto drugo? Da li je bistro ili muntno za moje oci? Da li je sve što cu videti u njemu samo moj odraz, ili i ja cinim deo tog jezera? Kako bih voleo da mogu da ukradem taj jedan trenutak kad cu uspeti da vidim stvari onako kako stvarno jesu. I kad god sam na ivici da prodjem te cudesne kapije iskrenosti... Nešto me odbije, odbaci me od njih...
Odlaziš...
I opet sam u surovoj stvarnosti, izbacen iz topline tvojih ociju, jezera tvoje iskrenosti. Šta to ima u njima što ne dozvoljavaš da vidim. Šta kriješ ispod te topline koja mi mami osmeh na lice. Moram da saznam... Ne necu odustati! Idem ponovo, probacu da se vratim, da ponovo pokušam da prodem te kapije tvog života, jer tu mi je utocište, tvoje srce! Zato gutam knedlu stajem na noge. Sakupljam poslednji dah sigurnosti i ne mislim... Krecem! Imam snage za još jednu šansu... Od nje vode dva puta... Nadam se da cu izabrati pravi! Onda na kraju u ocajnickim pokušajima shvatiš... Da li ja u opšte poznajem sebe? Da li poznajem nju?
... Trudio sam se... Zavoleo sam? Taj izvor topline i dalje raste, i raste... Ali ima li neko da se pored njega ogreva? Posle svega ostajem ispred te varte sam i prizivam kišu! Na kraju pocne i da pada, sve polako bledi i sve teži mraku... Ali koliko god da prizivao kišu, taj olujni oblak koji je sve vec razjario nad mojim osecanjima, žar i varnice još uvek opstaju i opstace.... jer to ne gori drvo, niti ugalj... Vec necije srce. Srce je krivo za sve.
Jokic Nenad
Komentari korisnika:
|
|
pa vjerujem samo u jedno..da se je grozno tako osjecati...
|
|