Naslov bloga:
PUSTINJA
Nishta nije vazhno...
nema vishe boja,nema vishe sunca...
Kishe i vetrovi,unishtishe,polomishe sve...
Pustinja...
Sakupljam dlanove,ka nebu tmurnom ih dizhem...
Skupljam kishu...tu prokletu kishu...
skupljm je,ne bi li,vratio technost u ochi,telo...
Svaka kap kao olovo teshka...
svaka je neka davna greshka...
A vetar huche...divlja...
Telo tromo,pokushava da drhtavim glasom pobedi njegov huk...
Uzdah ili krik?
Shta li je?
Ili to umorna dusha plache...
Nadjachava vetar...
Krik...
Krik pustolova,stranca bez zemlje...
igde ikoga svoga...
Choveka shto sve izgubi...
Sve odbaci.
Sitne dushe,za sebe samog stranca...
MENE...
Mlitava glava,uronila ka grudima,
bol taj ubija...
Ljubav...
Slab da se odbranim,poklekoh...
Moj Had...
Ona.
Uzmi me...
Uzmi me Boginjo smrti...
Dajem ti telo i dushu svoju..
sve osim,
pustinje od srca...
To ostaje njoj...
PONOR
Krenem od tebe,ali se ko stara uspomena vratim
Zastanem...Slutim i ponovo zazhelim tu sekundu
zaboravljenu negde u nama ,u svemiru,prostoru...
Toj bujici nekadasnje strasti sto smo nekada osecali
Tada,pucam,srce se kida i dusa ide ka tebi
Suza se tada niz moje lice kotrlja,u prasinu pada
I taj oblak prasine koji se digne od nje me vraca u javu
Tako su blizu ti sati i trnuci
A ipak tako daleko...
Ni korak od tebe da nacinim vec dugo
Zaboravih dodir i poljubac sta su..
I pokusavam da naucim opet da hodam
Kao dete padam i puzim
i tada kada najnize na zemlju padnem
svestan sam jave,
Naviknem sebe da zivim bez tebe
Da nemam te...